Možda vam ime i prezime Bojane Vunturišević na prvu i ne zvuči baš poznato, ali riječ je o nekadašnjoj frontmenici cijenjene srpske grupe Svi na pod, a koja je početkom 2017. godine započela sa samostalnom karijerom.

Bojana je na proljeće objavila prvi samostalni album naziva ‘Daljine’, kojega kritičari i publika već sada smatraju jednim od najboljih srpskih albuma 2017. godine, a povodom promocije albuma u Hrvatskoj, dolazi u zagrebački klub Sax 26. listopada predstaviti nam nov i prije svega kvalitetan materijal. Početak koncerta najavljen je za 20:30, a ususret promociji kratko smo popričali s Bojanom kako bi vas pobliže uputili u rad ove osebujne glazbenice.

Pozdrav Bojana! Za početak, recite za naše čitatelje ukratko nešto o sebi.

Pozdrav Miksetaši.

Ukratko sam muzičarka i muzička pedagoškinja iz Beograda. Ove jeseni ću publici u Zagrebu predstaviti album “Daljine” koji sam radila sa svojim prijateljima.

Godinama ste bili lead pjevačica odlične grupe Svi na pod. Koliko vam je iskustvo rada i kreiranja s tom grupom pomoglo da izgradite neki vlastiti stil i glazbeni pravac?

Rad u grupi “Svi na pod” me je na neki načim muzički oblikovao. U tom bendu sam imala priliku da se oprobam i sazrevam kao kompletan autor. Imala sam tu čast da sarađujem s fantastičnim muzičarima, dosta proputujem, upoznam Vladu Divljana, plus je tu mnoštvo lepih, i ne tako lepih iskustava koji su me oblikovali kao čoveka i muzičara, pomogli mi da shvatim šta želim i šta ne želim.

Ove godine objavili ste prekrasan debitantski album ‘Daljine’. Jeste li očekivali takav prijem albuma prvijenca? Koliko vam znači mišljenje glazbene kritike?

Album “Daljine” ne posmatram kao debitantski album, već kao treći album ekipe sa kojom saradjujem godinama unazad. Na prvom mestu tu je moj najbliži saradnik Ivan Mirković Bambi (nekadašnji gitarista grupe “Svi na pod”), kao i Jamal al Kiswani (nekadašnji saxofonista grupe “Svi na pod”). Našem triju priključile su se dramaturškinje Minja Bogavac i Maša Seničić s kojima sam radila na tekstovima.

Tokom procesa stvaranja albuma trudila sam se da zanemarim zamišljene reakcije publike, jer bi onda postojala kalkulacija. Imala sam visoka očekivanja isključivo od sebe. Želela sam da se toj muzici dam stopostotno. Ljudi su to osetili i dali su mi fantastičan fidbek. Neki muzički kritičari proglasili su “Daljine” albumom 2017. godine, ali meni mnogo draže od toga je krcat inbox na svakoj socijalnoj mreži.

Slušajući album, ne mogu ne povući neke paralele, između ostalih već navedenih po drugim medijima, s novozelandskom glazbenicom Kimbrom. Jeste li je ikad slušali i tko Vam se u slobodno vrijeme trenutno vrti u playeru?

Kimbru nikada nisam slušala osim u accapella verziji pesme “Somebody I Used To Know” sa Gotye – om. Muzički uzori su mi sasvim drugačiji od onih sa kojima me porede. Konkretno, tokom pisanja albuma “Daljine” prečesto sam slušala Ibeyi, Fat Chaker, rane radove Mø, FKA Twigs…

Impresivni spotovi izašli su za pjesme ‘Daljine’ i ‘Vetar u kosi’. Koliko smatrate važnim stvoriti vlastitoj pjesmi vizualni ugođaj?

Vizualni ugođaj mi je oduvek jako važan. Dugo sam tražila ekipu vizualnih umetnika sa kojima bih mogla da sarađujem, i nakon skoro deset godina bavljenja muzikom, tek danas imam spotove i fotografije iza kojih mogu da stanem. Pre svega zahvaljujući filmskoj ekipi na čelu sa režiserom Ivanom Stojiljkovićem, kostimografkinji Olji Marković, ali i fotografkinji Milici Mrvić koja je kompletna autorka covera za album “Daljine”.

U pjesmi ‘Kese Etikete’ simbolično iznosite vlastiti stav i o konzumerizmu. Koje bi bilo Vaše mišljenje o društvu danas i kuda to društvo ide?

Zar ćemo ovako lep razgovor kvariti teškim temama? Nema potrebe. Društvo je odavno otišlo negde, ja ih ne vidim pošto sam skrenula levo kod Albukerkija.

Radi li lampa koju ste si konačno kupili?

Zamislite – NE!

Diskografija je u Srbiji, kao i u Hrvatskoj i svijetu, u opadanju. Koncerti su postali nužna stvar za opstanak glazbenika. Koje je Vaše mišljenje o trenutnoj situaciji na glazbenoj sceni/scenama na ovim prostorima?

Mene na regionalnoj sceni nije bilo tri godine. To je relativno kratak period, ali su se tada velike promene izdešavale kojih sam postala svesna sada kada sam se ponovo vratila. Ne volim nikada da mračim sa pričama o tome kako je teško. Da, teško je, ali dobre i prave stvari uvek nađu put do ljudi.

Kakve filmove i knjige voli Bojana Vunturišević?

Trenutno isključivo crtane filmove i knjige poput “Moja prva savana za opipavanje”. Godinu i po dana unazad sam i Dušanova mama, pa ponovo rastem sa njim.

Ispričajte nam neku anegdotu s nedavnih koncerata.

Nema anegdote. U glavi su mi samo predivna sećanja i slike iz Novog Sada, Dubrovnika, Hvara, Kragujevca i Beograda. Jako se radujem Zagrebu. Osećam da će to biti jedno lepo putovanje.

Pred hrvatskom publikom većinom ste dosad nastupali s grupom Svi na pod, od ove godine i u solo varijanti. Kakve impresije vučete od hrvatske publike i možete li nabrojati neke hrvatske izvođače koji su na vas tijekom slušanja ostavili dobar dojam?

U Zagrebu smo nastupali tri puta u okviru grupe “Svi na pod”. Ovoga puta dolazimo kao electro trio i jedva čekamo da vidimo i osetimo klub “Sax”. Klupski koncerti su nešto što mene najviše loži. Tu si jedan na jedan sa publikom. Blizu ste. Od blizina mi uvek skače adrenalin.

Jako cenim rad Sare Renar, koju sam ove godine imala priliku i da upoznam. Soundtrack ovog leta bila mi je stvar “Frka” vašeg dvojca “Nipplepeople”, a večiti hit u mojoj kući je pesma grupe Stampedo “Jadranska sol”. To je zato što se ložim da živim u Dalmaciji na otoku.

Vraćate se u Zagreb 26. listopada, ovoga puta premijerno bez grupe. Što želite poručiti svim fanovima grupe Svi na pod i Vaše malenkosti?

Dodjite 26. u “Sax” da se topimo zajedno!