Povodom njegovog prvog gostovanja u Hrvatskoj, točnije na događaju Balearic Beats & Puding Treats Pool Party u Zagrebu 22. srpnja, napravili smo intervju sa Loum Bennijem (Bege Fank).

Nazad u danu pisao si o Juiceu i Moskriju kao predvodnicima generacije, reperima koji su obilježili jedan period na domaćoj sceni. Dijeliš li danas iste stavove što se toga tiče kao i prije nekoliko godina?

Pre svega hvala na pozivu za intervju i pozdrav svim čitaocima Mixete!

Što se tiče mog pisanja o rapu, najveći deo tih glavnih tema je razvijan na forumu Radivizija tamo neke 2005/6. i toga više nema online nažalost. I ja bih voleo da pogledam nešto od toga da vidim šta i kako sam tada pisao. 🙂

Sve u svemu, što se tiče priče o Moskriju i Juiceu, a i još nekih priča o rapu uopšte, dosta tih teza je razvijeno u forumskim prepiskama sa Goranom Musićem i Darkom Delićem (koji stoji iza blog Dizelgorivo, a član je Bombi devedesetih).

U principu, prvi tekst koji je sabrao neka od tih razmatranja i postavio novi okvir i temelj za priču o domaćem rapu je tekst na Popboksu iz 2009. – “Mlad (i zdrav) kao rep” (prvi deo, drugi deo) – u kom sam pisao o odnosu dizel kulture i domaćeg rapa. Moj doprinos tom našem zajedničkom razmatranju Juicea je insistiranje na prihvatanju “Brata minlog” kao Juiceovog najboljeg albuma i jednog od top 5 domaćih albuma svih vremena, kao i važnost samog albuma kao čvorišta mnogih linija razvoja kako našeg rapa tako i društva.

Što se tiče Moskrija i Prtija – čije sam rime počeo ozbiljno da razmatram tek pod uticajem Musića i Delića – tu sam, pre svega, doprineo uvidom da je Moskri stvorio globalno svež izraz u uličnom hardcore rapu, tj. da je lik narkomana, koji postoji u svim hoodovima na svetu, prvi predstavljao na pravi rap način – kurčio se time što je narkoman. (Na razvoj tog njegovog stava je, vrlo verovatno, imala uticaj  kragujevačka grupa Johanbeen nastala krajem 80ih, naročito mislim na njihove albume iz sredine 90ih – “Not Undrugged” (Sifilis records, 1994) i “Skidanje” (Sifilis records, 1996))

Dalje, tu je i teza o radikalnom hedonizmu kao Moskrijevom političkom stavu koju sam uobličio u navedenom tekstu, tj. teza o tome da bi raspadanje od uživanja, ako bi uzelo maha među ljudima, ostavilo sistem bez radne/ratne snage. Na toj liniji je povezivanje cele te Prti priče sa Vudstok generacijom, a to je i linija na kojoj su npr, manje-više, svoju priču kasnije izgradile Bombe devedesetih.

U poslednjem mom tekstu iz novembra prošle godine – tekstu o legendarnom beogradskom klubu Industria “Klub Industria 1994-2001: Ekserom protiv tomahavka” – tu tezu o radikalnom hedonizmu kao nekoj strategiji podrivanja sistema zasnovanog na ljudskom radu (i ratu) sam relativizovao uvidima o nestanku rada kao nužnosti u sistemu iznetim u tekstu “Manifest protiv rada”. Ta revizija je tako snagu Moskrijeve “političke pozicije” ograničila samo na početak 2000ih kada je on i izbacio te rime, dok je sada, 10-15 godina kasnije, sa sve manjim i manjim potrebama za ljudskim radom – iako nas (regionalni) političari po inerciji i dalje uveravaju u suprotno i hvale se otvaranjima novih radnih mesta po svaku cenu – potrebna neka druga strategija, ako uopšte postoji ideja o “borbi” protiv sistema.

Moram da dodam i to da je etiketa “predvodnici generacije” prikačena Moskriju i Juiceu u tekstu sa Dizelgorivo bloga, a ja ne bih koristio tu oznaku jer su, pre svega, Moskri i Juice najprespavaniji domaći reperi – i pored njihove slave je mali broj ljudi ozbiljno skapirao njihove rime, reprezent, razvoj (više se ljudi loži i ložilo na njih nego što ih je osećalo tj. shvatilo, da parafraziram Juiceovu rimu) – a i njih dvojica se međusobno dosta razlikuju po stavovima pa bi preciznije bilo reći najupečatljiviji glasovi generacije ili, čak, generacija, pošto su svoju generaciju predstavljali, a na mlađu uticali.

Eto, stavovi su dobili izmene i dopune, ali gledajući celokupni Moskrijev i Juiceov rad, ja i dalje verujem da su najznačajniji rap likovi moje generacije.

U tim tekstovima spominjao si i Marlona Brutala kao njihovog svojevrsnog nasljednika. Njega nije bilo nekoliko godina, što ocekujes od njegovog nadolazećeg albuma i kako komentiraš prvi solo spot istog?

E pa to je isto sa Dizelgoriva, a ja nisam autor tih tekstova. 🙂 A mislim da ni tamo nije bilo reči o Marlonu kao nasledniku Moskrija i Juicea nego kao najvažnijem beogradskom reperu u tom trenutku kad je pisan blog.

Marlona pratim od izlaska “HCZ KCZ” i “Blok sajmište” i njegovog prvog nastupa sa Škabom u Skadarliji u klubu Džungla. Više se ni ne sećam koje je godine to bilo – 2007, 2008? Od početka me je, kao i većinu ljudi, oduševilo to što je kod njega sve na mestu – i prijave i skil i vokal i lik, sve se sklopilo u jednom čoveku koji predstavlja taj deo ulične priče koju predstavlja (blokovi, navijači, dizel kultura, bleja, srbovanje). Može se reći da je on najbolje povezao i zapakovao u uverljivu celinu za širu javnost neke momente lokalnog uličnog reprezenta koje su bile prisutne kod Sick Toucha, Juicea, BS, Monogamije…

Ja nikad, recimo, ne bih rekao da je Marlon naslednik Moskrija i Juicea jer se previše razlikuju. Na najosnovnijem nivou je Marlon – kao i ja, na kraju krajeva – više reper nego MC, u smislu u kom sam to definisao u pesmi “Internet rep”: “Reper piše rime, a MC diše rime; MC je uvek spreman da roka a reper nije; ali reper je na svom terenu kad se prave himne; i, naravno, kul je kad si dobar u obe igre”. Njegov rap je više utemeljen na napisanoj nego na izgovorenoj reči, dok su Moskri i Juice i cele 43-23 i 93FU ekipe više u MC gasu, vrtenje rima u krugu, interne prijave i sleng i kasnije plasiranje tih rima na ovoj ili onoj traci. U tom smislu je Marlonov stil od početka bio mnogo bliži Bassivityju sa obraćanjem pažnje na šeme rimovanja i, generalno, više je to kod njega momenat u kom se dolazi u studio sa napisanim rimama da se snima, nego što se bleji u studiju ili u nekom šteku gde je majk i komp pa se uleti na majk da se snimi u komp nešto što je izbacano kao fri ili napisano na licu mesta tokom bleje. Znači reperski pristup je organizovaniji i više ima u vidu celinu pesme nego MC pristup koji je spontanija varijanta. Ili, kako često volim da kažem – reperski pristup je više košarkaški, a MC je više basketaški. 😀

Na drugoj strani Marlon, za razliku od Moskrija i Juicea, ima mnogo manje rima u kojima predstavlja sebe i mnogo manje hajpa je dobio zbog ličnog reprezenta – rima u kojima se kurči samim sobom – a mnogo više zbog rima kojima opisuje, predstavlja lokalnu uličnu priču, tj. onaj deo koji predstavlja. Sa takvim rimama se – ako su izrimovane i snimljene uverljivo kao u Marlonovom slučaju – ljudi koji nisu bliski rapu lakše identifikuju nego sa ličnim reprezentom, a te rime su i mnogo otvorenije za kritiku, tj. više se nude novinarima, kritičarima i intelektualcima koji rap vide prvenstveno kao priču o društvu, buntu, radničkoj klasi i sl. i traže neki instant uvid u društvena kretanja kroz rap tekstove.

Što se tiče spota “Barjak crn k’o noć” – spot je vrhunski. (Pozdrav za reditelja Nemanju Vojinovića koji je radio i moj spot “Leto u gradu”) Sama pesma je na mestu što se tiče Marlonove priče – ima tih rima koje su se izdvojile i ljudi su ih zapamtili i citiraju ih. Ta traka je ujedno, čini mi se, posle “Belog repa” i Marlonove strofe u “Nisam to što misliš”, prva celina u kojoj Marlon više baca lični reprezent, manje priču o grupama koje predstavlja. Oseća se tu taj momenat koji Juice ima od “Hip-Hop frakture” – pokušaj da istovremeno kažeš da si faca i da napušiš one koji su te izdali. Rap je, što se mene tiče, davno otišao dalje od tog battle/beef momenta – najskoriji primeri su recimo “Me” Gucci Manea i “We Don’t Rap Beef” Wooh Da Kida – i stava sam da je hc rap, tj. pravi rap isključivo rap u kom se kurčiš tako što pričaš samo lepo o sebi, bez prozivanja bilo koga/čega jer ako prozivaš to znači da te dotiče neko/nešto što ti sjebava kurčenje u temelju. Kako je lepo to spakovao Smoke Mardeljano u “Bez respecta”, saradnji sa Nikšom iz Ilegalne familije – inače jednoj od najupečatljivijih traka srpskog rapa ovog veka – “čim izdissuješ nekog, isprozivaš samog sebe”.

Opet, na drugoj strani, ljudi vole da “osete krv”, lože se na strast koja izleće u tim prozivkama, tako da bi većina ljudi koji su čuli bar jednu rap traku u životu pre bila iz fazona da je “tvrdo” to kad neko isproziva državu, muriju, sponzoruše, evropsku uniju, druge repere, trule ortake itd. nego kad isključivo priča pozitivno o samom sebi. U tom smislu te “prozivačke” trake su bitne za popularnost samog rapa jer dotiču veći broj ljudi i ja cenim svakog ko ume da u tom delu priče izleti sa nekim svežim i upečatljivim momentima.

U svakom slučaju očekujem od Marlona ozbiljan album, više trap bitova i ličnog reprezenta i, naravno, kao i uvek, dosta linija koje će ljudi citirati.

Kako je došlo do suradnje sa DJ BKOom?

Mi smo se upoznali leta 2010. kada je BKO pobedio vrhunskim remixom na remix takmičenju koje je SevdahBABY napravio za našu zajedničku stvar “Znooojjj!!! (Begefank)”. Dogovarali smo se da uradimo neku stvar zajedno, pa smo se onda krajem godine videli na snimanju spota za “Znooojjj”, a i na nekim jam sessionima po gradu i na BKOovim žurkama. Počela je priča o pravljenju party ekipe sa Gazda Pajom i Kendijem gde bi BKO i ja bili DJi, a Paja, Kendi i ja izletali na mikrofon, kao neki party show sa našim trakama + neke klasične domaće i strane trake za žurku. Kendi je više bio iz fazona snimanja rap traka u tom momentu, Paja je bio dosta smoren, čak je mislio da batali muziku, pa se onda lagano vratio u narednih godinu i po u dobar trip oko svega kroz saradnju sa Blaya Dub Playom, Zvezdama Grajma, snimanjem “Čki beogradskih”…

Ja sam skapirao da pored nastupa sa SevdahBABYjem nemam baš mnogo vremena za druge akcije, a Sajsi me je početkom 2011. pitala da joj preporučim nekog DJa, pa sam je povezao sa BKOom, tako da smo svi bili u različitim akcijama u tom periodu.

Onda sam u septembru 2012, kad smo Sevdah i ja shvatili da u tom momentu drugačije tripujemo stvari oko muzike, odlučio da pokrenem Бегефанк žurke i odmah iscimao BKOa da to uradimo zajedno u tom fazonu koji smo planirali ranije sa Pajom i Kendijem samo, ovog puta, kao 2 DJa, odnosno DJ + party MC/hypeman. Krenuli smo da se spremamo i vežbamo i onda smo od januara 2013. počeli da radimo Бегефанк žurku sredom u Mintu na poziv DJ Ikea i DJ Preme, a posle od novembra iste godine prešli na petak u tada tek otvorenom KPTMu.

U tvojoj glazbi konstantno možemo iščitavati poruke pune optimističnosti. Gdje nalaziš inspiraciju za sve to pored, ruku na srce, i ne tako sjajne situacije koja nas okružuje i koliko je tvoja glazba povezana sa privatnim životom?

Optimističnost, tj. taj pozitivni stav direktno proističe iz tog dosledno do kraja izvedenog pravog rap stava, odnosno kurčenja i isključivo pobedničkog predstavljanja samog sebe. Nepromenljivo, tvrdo jezgro rapa (hard core), ono što rap čini rapom i što ga povezuje sa ostalim elementima hip-hopa i čini delom hip-hop kulture, a što nijedna muzika pre nije imala, jeste ta ideja da držiš do sebe i da se hvališ samim (idealnim) sobom i svojim stilom i da stvoriš ime. Ne postoji nijedna muzika pre rapa u kojoj ljudi iz pesme u pesmu ponavljaju svoje ime i predstavljaju sebe kao face. Istina, to nije nastalo odjednom sa rapom, to je stvar duže afroameričke tradicije kurčenja – od pimpova (svodnika, makroa) s kraja 19. veka koji su po predanju bili prvi slobodni Crnci koji su došli do dobrog života a najvećim delom zahvaljujući svesti o važnosti sopstvenog predstavljanja, preko Muhammada Alija, pa raznih likova iz Blaxploitation filmova…

Ja sam iz raznih rima, a i nekih teorijskih tekstova o rapu, skapirao taj osnovni “catch 22” koji sam gore pomenuo u citatu Smokea Mardeljana – ako želiš da se kurčiš do kraja onda ne sme niko/ništa da te dotiče. To sam interpretirao kroz teoriju o relativnim i apsolutnim pojmovima australijskog filozofa Petera Ungera koja kaže da su, recimo, pojmovi “ravno”, “prazno” i sl. apsolutni pojmovi u smislu u kom ako za nešto kažemo da je “najravnije” samo smo rekli da je najbliže apsolutno “ravnom” od svega ponuđenog. Tako sam skapirao da nije trip u tome da budem “najbolji” – što je istorijski cilj u rapu i u ostalim elementima hip-hopa – nego apsolutno “dobar”, pa sam eliminisao poređenje sa drugima, tj. taj borbeni (battle) element iz rapa i ostao samo u okviru čistog predstavljanja (represent) u kom samo pričam lepo o sebi, pričam o sebi kao o bogu koji je dobar, samozadovoljan i apsolutan (jer ne ostvaruje svoje bogovanje u relacijama sa drugima). Zbog toga je moj rap “dobar rep”, a to je i naziv mog albuma koji će ove godine izaći.

Većinu tih stvari je, inače, u mojim pesmama prepoznao afroamerički profesor Julius Bailey, pa me je u svojoj knjizi “Philosophy and Hip-Hop: Ruminations on Postmodern Cultural Form” istakao u poglavlju o razvoju pojma “boga” u rapu kao jednog od retkih koji kapira i dosledno fura tu priču. (U tom poglavlju je, inače, pored mene citiran i Zondo iz Dječaka, a uz nas dvojicu i još masa poznatih repera – Rakim, Andre 3000, Jay Z, Lil B, Kendrick Lamar…)

Iz tog stava sveobuhvatnog i do kraja dovedenog kurčenja i potpunog preuzimanja odgovornosti za sopstveni doživljaj sveta je proistekao i taj pozitivni stav prema celom svetu – “Referenca je majka kredibiliteta, tebre; Verujem u ceo svet jer se pozivam na sebe” ili “Verujem u cvakog i, čak, verujem cvakom; Mene rodio je BG i dojio me fankom; I postao sam bog koji ne paranoiše; koji ti najviše veruje kada baronišeš”. U ovom drugom citatu je iznešen i moj odnos prema tom famoznom principu “fake it til you make it” – ja, prosto, prepoznajem u kurčenju i rapu kao kulturi kurčenja, kao nužan taj momenat da ljudi preteruju u priči o sebi, ali to ne smatram nečim lošim, nego gledam na to kao na etapu u njihovom razvoju ka tome što pričaju da jesu, tako da maksimalno podržavam kurčenje drugih. Imam i rime u tom gasu: “Cvaki dan mi je praznik, trebalo bi da je i vama”, “Lajkujem sebe, lajkujem i druge bogove”, “…treba loma da se deli pored toga što se množi; Budi bog sa mnom, na sebe se izloži”. Dakle, što se mene tiče, voleo bih da svi ljudi repuju i da se maksimalno kurče, da pričaju stalno lepo o sebi. 🙂

Na drugoj strani, tom klasičnom stavu prema kom život diktira rap rime – ili, kako je konkretno taj momenat izbacio legendarni Tatiša u pesmi grupe Nema granica: “Pola kraja je u tvorza, a pola na pdu; Naš život je takav zato imam rimu tvrdu” – obrnuo sam smer tako da rap definiše život. To je ta linija koju često ponavljam – “kakve su ti rime, takav ti je život” – a koju mnogi znaju u onom obliku “kakve su ti misli, takav ti je život” iz nekih hrišćanskih priča ili od motivacionih govornika (ili sa flašica Jane :D), a ja je znam iz funk filozofije, odnosno pesama i omota Kool & The Gang (“Love the Life You Live”), Funkadelic (“Good Thoughts, Bad Thoughts”), JB’s (“Damn Right, I Am Somebody”), Ice Tja (“Mind Over Matter”), knjige “Pimp” Iceberga Slima itd. ili, jednostavno, iz ulične beogradske verzije – “kako se istripuješ, tako ti je”. 🙂

Postoji tu šira slika koja ljudima često izmiče, a to je usmerenost na keš. Većina je iz fazona da se dobar život od rapa – ili od bilo čega drugog – može i treba meriti količinom keša koji je nekom došao od prodatih nosača zvuka, karata za koncerte, majica i dobijenih sponzorstava. Moje iskustvo je takvo da znam dosta ljudi koji su baš velike face u poslovima kojima se bave, a koje je pravi rap izgradio, stvorio im je stav prema životu i oni su bez ijedne prodate rime ili majice napravili dobar život zahvaljujući rapu.

“Ja rokam žurke, pare dobijam na ruke; Treća smena, klubovi, gomila dima i buke; Tu nema staž, kredit, penzija i devet-do-pet; ali sam više s porodicom – znači život je lep”.

Cvaki dan mi je u fulu, ispunjen; krajem marta smo žena i ja postali roditelji jednog super dečka kojeg smo nazvali Jug; radim žurke na kojima mi je do jaja, a opet sam veći deo nedelje gajbi gde mi je savršeno; imamo sve što nam treba. U tom smislu ja stvarno, kako bi rekli Kool & The Gang, živim život koji volim jer volim život koji živim i stvarno mi je život vrh otkad sam počeo tako da rimujem, tj. otkad sam postao bog. Ja sam bog, ako nisam već rekao? Da, stvari su toliko jednostavne. 🙂

Gdje je hip-hop scena danas na Balkanu u odnosu na prije par godina?

Hip-hop scena je i dalje na Balkanu. 😀 Kad to kažem mislim, pre svega, na to da je sve što se dešava sa hip-hopom dosta vezano za mentalitet ljudi na određenoj lokaciji.

Hip-hop kulturi i rapu na Balkanu klinci i dalje većinski pristupaju ili iz nekih iskrenih, nevinih i naivnih pobuda ili, na drugoj strani, iz nekih hipsterskih motiva, a i jednima i drugima je zajedničko da to rade sa relativno malo znanja i muda da probaju neke stvari sami da istripuju bez da kopiraju neke svoje domaće ili strane idole.

Opet, događaju se, bar površinski posmatrano, sveže stvari – pre svega na nivou beatmakinga i, uopšte, u muzičkom delu, dok je na nivou rima to dosta slabije. Više se, recimo, ne čeka nekoliko godina da se iskopira neki novi američki ili svetski rap stil, podžanr, nego se to desi u pola godine do godinu dana otkad se nešto pojavi negde na planeti.

Na drugoj strani, rap je dosta ušao na domaću estradu – mislim i na pojedinačne ljude sa rap scene i na zvuk i neke stilske momente. To nije nužno ni dobro ni loše, ali eto, činjenica je da je u par poslednjih godina (turbo) folk dosta pod uticajem rapa što je jasno i po otporu koji stari fanovi te muzike imaju prema novim pesmama svojih omiljenih pevača u kojima su jaki uticaji savremenog crnog zvuka, tj. spoja trapa, dancehalla, reggaetona…

Prošao si dosta toga na sceni još od doba foruma pa sve do danas, misliš li da mediji daju dovoljno prostora hip-hopu na ovim prostorima?

Da, taman toliko koliko su pojedinci sa scene zanimljivi medijima i široj publici. 🙂

Koliko bitan element kod MC-ja je po tebi karizma?

Jako bitan, ako ne i najbitniji, samo što mislim da je to složeni kvalitet, da se može razbiti na neke prostije tipa: vokal, izgled, smisao za humor… itd. 🙂

I za kraj – poruka za naše čitatelje i tvoje slušatelje?

 U subotu 22. jula prvi put u karijeri gostujem u Hrvatskoj, u Zagrebu, kao DJ (sa mikrofonom) na žurci Balearic Beats & Puding Treats na otvaranju bazena u Swanky Monkey Gardenu!

Veliki gospodin DJ Pill Jackson – koji je već doveo mnogo beogradskih DJa i sa kojim se već dugo dogovaram o gostovanju u Zagrebu – uspeo je da me pogodi datumom i on, DJ Rea i ja ćemo rokati to baš kako treba od 16:00 do 01:00 ujutro!

Pozivam sve ljude koji mogu da se organizuju da taj dan banu u Zagreb na žurku jer garantujem(o) baš carsku zabavu! 🙂